Vaskršnja poslanica patrijarha Pavla i svih arhijereja SPC 2003. godine

Braćo i sestre u Gospodu Raspetome i Vaskrslome, draga duhovna deco,

Vaskrsenje Hristovo videvši, poklonimo se Svetome Gospodu Isusu, Jedinome Bezgrešnome, kao što su Mu se kroz vekove klanjali, a i danas Mu se klanjaju, milioni Njegovih učenika.
Po čemu se mi hrišćani razlikujemo od drugih ljudi? Upravo po tome što se Krstu Njegovom klanjamo i sveto Vaskrsenje Njegovo proslavljamo. Hristov Krst i Njegovo Vaskrsenje, draga naša deco duhovna u Otadžbini i u rasejanju, predstavljaju suštinu našeg života, naše vere i naše nade. U njima je bio i ostao smisao našeg rađanja, življenja i umiranja. Po reči svetog apostola Pavla, ako Hristos nije vaskrsao, onda je uzaludna vera naša, besmislen i život naš.
Preko Krsta Njegovog i Raspeća otkriva nam se i daruje neizreciva Tajna božanske ljubavi. Javlja nam se Bog kao večna istinska ljubav, kao ljubav koja se žrtvuje za druge, za ljude i narode, za ceo svet. Od takve ljubavi nema, niti može biti veće. Na Krstu nam se Hristos, Sin Božji, pokazuje kao Bog koji ne samo što priziva na ljubav, nego pokazuje ljubav na delu, žrtvujući se za druge bez ostatka.

Žrtva za druge

Golgotska Hristova žrtva je otkrivenje velike tajne samožrtvene božanske ljubavi kojom Bog grli i miluje sva bića, sva stvorenja. U prirodi je ljubavi, pa i obične zemaljske ljubavi, da daruje radost i da rađa novi život. Zemaljska ljubav je takva zato što je ona ogledalo božanske ljubavi koja je stvorila vasceli svet i udahnula svoj dah u tvari i bića. Ukoliko je ljubav na zemlji, među ljudima, sličnija božanskoj ljubavi, utoliko je istinitija i dublja. A nema veće ni istinitije ljubavi od one da neko život svoj žrtvuje za bližnje svoje. Takva je bila i ostala Hristova ljubav. Takva je i ljubav svih Njegovih sledbenika. Stoga samo oni ljudi i narodi koji žive tom, krsnovaskrsnom ljubavlju mogu sebe smatrati duhovno živima i jesu dostojni života večnoga.

Pored toga što nam se časnim Krstom Hristovim otkriva i daruje preizobilje ljubavi Božje i što njegovim nošenjem postajemo dostojni života večnoga, njime nam se javlja još jedna velika istina: Hristovo Raspeće na Krstu otkriva nam smisao ljudskoga stradanja. U Liku Raspetoga Hrista i u likovima dvojice razbojnika raspetih pored Njega na Golgoti predstavljen je sav ljudski rod. Stradanje je, naime, udeo svih ljudi na zemlji, ali su različiti razlozi zbog kojih ljudi stradaju. Saglasno Jevanđelju Hristovom, jedni stradaju zbog svojih grehova, drugi zbog grehova svojih predaka, a treći radi toga da se preko njih proslavi Ime Božje. Tako se na Golgoti, stradanjem najvećeg Pravednika, Hrista Gospoda, projavila ljubav Božja.

Stradanje pokajanog razbojnika poslužilo je njemu za očišćenje od greha, od zločina koje je nekad učinio, a raspet oprao svojom krvlju i svojim pokajanjem. Drugi, pak, razbojnik, onaj nepokajani, koji je takođe postradao na krstu, svojom mržnjom prema Bogu i svojim zločinima obesmislio je ne samo svoje stradanje nego i svoj život. To, dakle, što se dogodilo na Golgoti, događa se u sveukupnoj ljudskoj istoriji. Pravednici stradaju da bi postali još pravedniji: prolaze kroz stradanja kao zlato kroz oganj da bi njihova pravednost zablistala večnom svetlošću. Grešnim ljudima koji se kaju stradanje postaje izvor vrline, preporoda, neprolazne mudrosti i znanja. Oni ljudi, međutim, koji nemaju vere i pokajanja za svoje grehe, stradanjem postaju još suroviji, srljaju sve dublje u duhovno slepilo, mržnju i ozlojeđenost i na Boga i na ljude.

Od ovoga trećeg neka bi nas Vaskrsli Hristos sve sačuvao! A sačuvaće nas ako „ostanemo u veri“, po reči apostola Pavla, i ako postanemo svesni neprolazne istine života „da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo nebesko“ . Jer, stradanjem ne samo što se pamet stiče, kako su govorili drevni Jelini, nego ono pomaže ljudima i narodima „da se od ništavnih stvari… obraćaju Bogu živome“.

Večna svetlost

Samo tako shvaćena i doživljena, naša lična stradanja, stradanja našeg naroda, stara, nova i najnovija, i stradanja svih zemaljskih naroda dobijaju svoj pravi smisao i značenje. Ponavljamo: sve nam to svedoči Hristova Golgota i Njegovo stradanje, obasjano svetom i svetozarnom Tajnom Njegovog Vaskrsenja. Eto zašto se mi Krstu Hristovom klanjamo i Vaskrsenje Njegovo proslavljamo! Eto zašto Krst i stradanje Njegovo postaju pobeda nad smrću i lek besmrtnosti, izvor vaskrsenja i večnog života. Ono što je najbesmislenije postaje izvor najdubljeg smisla. U tome je tajna Hristovog Vaskrsenja kao kvasca novog života. Ljudi ovoga sveta neprekidno govore o reformama u društvu i pokušavaju da stvore „novog čoveka“.

Zasnivajući promene na menjanju „ništavnih stvari“ i na površnom prilagođavanju duhu ovog veka, bez osećanja živonosnog ognja Vaskrsenja Hristovog, koji sastavlja, obnavlja i ovekovečuje sve čega se dotakne, oni i sami postaju zarobljenici ništavila i prolaznosti. Takvi bi hteli i Crkvu da reformišu, živeći u zabludi da je ona slična zemaljskim, ljudskim organizacijama, koje, da bi opstale, moraju stalno da se menjaju i prilagođavaju. Crkva, međutim, meri život svemogućom merom Hristovog Vaskrsenja i njime obasjanog ljudskog dostojanstva. Kao takva ona nikada ne prestaje da obnavlja svakoga čoveka koji dolazi na ovaj svet i da sve narode, kao i sve oblasti i sve strukture ljudskog življenja, priziva na neprestano usavršavanje i menjanje ka boljem. Imajući božansko bezmerje za meru svega zemnoga i ljudskoga, ona ne samo što priziva ljude i narode na stalno usavršavanje i uzrastanje „u meru rasta punoće Hristove“ , nego im, silom Vaskrsenja, daje i moć za takvo beskrajno uzrastanje.

Pri tom, dajući svemu večni smisao i značenje, Crkva ne dozvoljava da ičim bude ograničena ili sužena u ostvarivanju njene božanske misije. Njoj ništa što je ljudsko nije tuđe, ali istovremeno ništa ljudsko ne može da je porobi. Ni zemni život, ni smrt, ni vreme, ni ono što ljudi stvaraju u vremenu i što je njime uslovljeno: „Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost i teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač?… Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božje koja je u Hristu Isusu Gospodu našem“.

Pobeda nad smrću

Služeći jednom narodu, ona se trudi da bude svetlost svim narodima i svim ljudima, u težnji da sve narode pretvori u jedan Narod, Narod Božji, da svi budu jedno kao što je jedno Otac sa Sinom i Duhom Svetim. Otuda, po reči istog Apostola, u Crkvi „niko od nas ne živi samome sebi, i niko ne umire samome sebi; jer ako živimo, Gospodu živimo; ako li umiremo, Gospodu umiremo. Dakle, i kad živimo i kad umiremo, Gospodnji smo. Jer zato Hristos i umre i vaskrse i ožive da ovlada i živima i mrtvima“ . Poklonimo se, dakle, braćo i sestre, draga naša deco duhovna, Njemu, Gospodaru života i smrti, Gospodu Vaskrslom i Vaskrsitelju svekolike tvorevine, Koji je „Hleb života“ što „siđe s neba“ i daje se „za život sveta“ ! Zapevajmo svi, jednim ustima i jednim srcem, radosnu pesmu Pashe: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt pobedivši i onima u grobovima život darovavši.

Hristos vaskrse -Vaistinu vaskrse

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *