Pismo Svetlane Bojković Glendi Džekson, glumici, članu Laburističke stranke Velike Britanije

Glumica Svetlana Bojković uputila je otvoreno pismo Britanskoj glumici Glendi Džekson, članu Laburističke partije, tokom NATO bombardovanja SRJ aprila 1999.godine.

„Poštovana koleginice,

zbog sopstvenog vaspitanja ne mogu sebi da dozvolim da se obratim gospodi Toniju Bleru i Robinu Kuku jer oni ne pripadaju našoj umetničkoj porodici. Zato se obraćam Vama, Vašem umetničkom biću, biću koje je sveobuhvatno na celoj planeti.

Ovoga proleća, gospođo Džekson, mi u Srbiji i Crnoj Gori ne igramo krvave scene Šekspirovih tragedija. Te scene su, nažalost, deo našeg svakodnevnog života, naše jave. Ovo u čemu mi živimo nije surovi teatar. Ovo je teatar surovosti, ako je već po Šekspiru „ceo svet pozornica“.

Znate li, poštovana gospođo Džekson, da NATO avioni kojima pilotiraju i vaši sunarodnici iz dana u dan „slučajno“ ubijaju naše nedužne ljude i decu jer greške su uvek moguće. To je ruski rulet sa kojim mi živimo.

Verujem da ste čuli, a možda i videli, snimke tragedije koju su NATO avioni izazvali srušivši nacionalnu televiziju moje zemlje. Verujem, gospođo, u vašu slobodu uma jer sam pratila Vaš rad i znam da ste umetnik. Zato Vam se obraćam i želela bih da Vas poštedim surovih slika istine kojima sam prisustvovala u borbi za život dežurnih radnika Radio televizije Srbije, u ispraćaju onih koji su nedužno poginuli. I dok vam ovo pišem zna se da još neki ljudi leže kao živi mrtvaci ispod četiri srušena sprata…

Pre nego što sam Vas gledala na sceni Lirik teatra (1982. godine), već sam vas poznavala kao Elizabetu od Engleske u TV seriji i kao Hedu Gabler. Kasnije sam i sama odigrala obe uloge u svojoj zemlji.

Gospođo Džekson, Vi pripadate ostrvskom narodu. A biti na ostrvu znači biti sam. Vaš narod je vekovima bio bitku da ne bude sam. I još uvek je bije. Da li shvatate, a verujem da shvatate, da neko može da bude ostrvo usred kontinenta? To je danas moja zemlja kojoj su preko reka porušili mostove i odvojili nas od nas samih. Sramota me je da Vam kao umetniku kojeg cenim objašnjavam šta znači most u svakom smislu. Zato ću vam citirati našeg nobelovca Ivu Andrića:

„Mostovi su kao večita i večna nezasićena ljudska želja da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred naših duhom, očima i nogama. Da ne bude deljenja, protivnosti i rastanka“.

U ime nedužno poginulih u vozu u Grdeličkoj klisuri, u ime nedužno pobijenih u Aleksincu, u ime nedužno poginulih srpskih izbeglica iz Hrvatske koje je smrt našla na Kosovu, u ime nedužne kolone pobijenih albanskih izbeglica koje su se vraćale na Kosovo, u ime nedužnih radnika RTS koji su sprženi dok su obavljali svoj radni zadatak, u ime trogodišnje devojčice iz Batajnice koju je geler usmrtio dok je bila na noši, u ime više hiljada pobijenih i nedužnih ljudi, molim Vas učinite nešto da se ova krvava igra prekine.

Učinite nešto u ime života naše jugoslovenske dece i unučadi koja ne idu u školu i koja život provode u međuvremenu. Shvatate li, gospođo, da je to ne samo fizički već i duhovni genocid. Da smo mi, verovatno, novi Indijanci. Usred Evrope!

Učinite nešto i kao pripadnik Vaše vladajuće Laburističke stranke. Verujem da kao umetnik imate i morate imati veću snagu i čistiju viziju ovog sveta. Volela bih i želela da se čuje glas Vaše umetničke duše. To je najmanje što mi, jugoslovenski umetnici, od Vas očekujemo. Ako ne možete, u ime Hrista oprostićemo vam.

Glumica Svetlana Bojković (51), majka Katarine Žutić (26), takođe glumice čiji je pokojni otac Miloš Žutić bio glumac i supruga LJubomira Draškovića (61), reditelja Ateljea 212 i profesora režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Svetlana Bojković“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *