Neispričana ljubavna priča između Ive Lole Ribara i Slobode

Ivo Lola Ribar je tokom Drugog svetskog rata bio jedna od najtraženijih ličnosti od strane nemaca. Tokom jula i avgusta u Beogradu je rukovodio skojevcima koji su se tu nalazili i preduzimao različite akcije protiv nemaca. Nakon njegovog bekstva iz okupiranog Beograda u zapadnu Srbiju ,nemci su organizovali veliku potragu za njim a i svi za koje se sumnjalo da su ga znali su bili pod prismotrom.

Početkom janura 1942.godine samo nekoliko meseci nakon njegovog bega iz Beograda policija je presrela pismo Lole Ribara koje je uputio svojoj verenici Slobodi Trajković – Bodi.

„Najdraža jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek! – da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano.
U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća, – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih,mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i nase pobjede. I zato su te dvije stvari u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj dušo, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti.
Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš , uvijek živ, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.
Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s’ tobom dočekam veliki čas pobjede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

Uvijek tvoj. „

Cela porodica Trajković je uhapšena i odvedena u Specijalnu policiju a kasnije i u logor na Banjicu.

Specijalna policija je mučila Slobodu Trajković- Bodu da oda gde se nalazi ili da napiše pismo kako bi ga namamila da dođe u Beograd.

Ivo Lola Ribar je čuo za njeno mučenje i kada je bilo organizovano da je spasu premeštena je u logor Banjica. Lola koji je i sam bio deo torture mučenja u Glavnjači može se samo predpostaviti šta je prolazilo kada je čuo da je premeštena u logor na Banjici. Svaki plan da se Boba spase bio je nemoguć ali je jedno bilo moguće da se jedan od glavnih batinaša ubije što je kasnije i izvedeno.

Ipak,posle višemesečnog mučenja Boba nije pokleka pa je ubijena zajedno sa porodicom 9.maja 1942.godine u gasnoj komori. Ivo Lola Ribar poginuo je oktobra 1943.godine,prema zvaničnim podacima,prilikom ukrcavanja na avion pogođen je avionskom bombom. Tokom rata njegovi posmrtni ostaci sahranjeni su na tajnoj lokaciji da bi marta 1948.godine njegovi posmrtni ostaci bili preneti na Kalemegdan gde su i danas.

U znak sećanja na porodicu Trajković postoji ulica na Voždovcu ,kao i ulica Slobode Trajković.