Ljubica Obrenović

Ljubica Obrenović je bila srpska kneginja i žena kneza Miloša Obrenovića. Rođena je 14.januara 1785.godine u Srezojevcu i iz porodice je Vukomanović.

Glavni posrednik udaje za Miloša Obrenovića bio je Nikola Milićević Lunjevica koji je pregovore oko udaje završio sa Milanom Obrenovićem, bratom kneza Miloša, na četrdeset dana od smrti njenog oca. U proleće 1806.godine venčali su se Miloš i Ljubica a kum na venčanju im je bio Karađorđe koga je tada prvi put i upoznao.

Knez Miloš i ljubica imalu su osmoro dece Petra, Petriju, Jelisavetu, Anu, Milana, Mariju, Mihaila i Todora.

Ljubica je bila poznata kao veoma stroga i sa svojim mišljenjem po svakom pitanju pa čak i u politici. Čvrtoću koju je posedovala karakteriše i ubistvo ljubavnice kneza Miloša.

Knez Miloš bio je poznat po menjanju žena a jednu od njih koja mu se posebno dopala spasao je iz turskog ropstva,Petriju. Petrija je dovedena u kuću Ljubice da joj navodno služi ali već prilikom njenog dolaska Ljubica je nije volela. Zbog boravka Petrije u kući Ljubica je često prebacivala Milošu a onda ih je jednog dana zatekla u krevetu. Ljubica je otišla iz kuće a pričalo se da Miloš hoće da oženi Petriju. Ono što je malo poznato a to je da je Petrija rodila Milošu ćerku 1819.godine koju su nazvali Velika.

Upravo 1819.godine nedugo nakon što se rodila Velika,Ljubica se vratila u dom Crnući od ljubomore i zato što je i sama bila trudna sa Milošem. Zatekla je Petriju kako sprema sobu i upitala je:

„Kome spremaš dve postelje, Petrija?“

„Spremam jednu gospodaru, drugu meni.“

„A gde ću ja spavati noćas?“

„Vala Bogu, prostrana je kuća!“

„Zar tako, Petrija?“

„Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao“, drsko odgovori mlada, ne obazirući se na Ljubicu.

„A kad meni nije Bog dao, ja ću dati tebi“, reče Ljubica i dohvati knežev pištolj kojim je ubila Petriju.

Miloš bes je jedva bio savladan a ono što je Ljubicu spaslo što je bila trudna. Nakon ovog događaja Ljubica se povukla u svojim rečitostima kako je iz besa ne bi Miloš ubio.

Nakon smene vlasti u Srbiji 1842.godine godine kneginja je živela u Novom Sadu gde je i preminula 1843.godine.

Do kraja života ju je mučilo ubistvi Petrije pa je pred smrt rekla:

„Mnogo greha imam, njih će mi milostivi Bog sve oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se neće mi nikad oprostiti! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta učinih!“

Sahranjena je u manastiru Krušedol na Fruškoj Gori.